Kakav model za pocetak?

Za pocetnika koji se sprema da kupi svoj prvi model - nekoliko saveta i upozorenja. Najpre, ne dozvolite sebi da se lako obeshrabrite. Ovo je hobi za strpljive i uporne. Letenje je, uopste, nesto sto zahteva preciznost, kvalitet i znanje. Samo pomislite koliko su vekova ljudi mastali o nacinima da polete! A danas svaki modelar ima znanja o aerodinamici, materijalima i gradnji koja su bila tajna i za Da Vincija. Kada se osposobite da projektujete, izgradite i upravljate jednu letecu napravu, mozete zadovoljno da kazete da spadate u povlasceni krug onih koji su ovladali "tajnom letenja".

Nemojte da se brinete da li ce vas prvi model da se razbije - sigurno hoce. Pre ili kasnije. Lomovi se desavaju i onima sa 20 godina iskustva. Ponekad se to dogadja bez "ljudskog faktora" - radio smetnje, otkazi baterije i sl. Licno sam razbijao i gubio modele na sve, rekao bih, nacine na koje je to moguce. Jedino nikad nisam imao "mid-air collision", tj, sudar u vazduhu sa drugim modelom. I to ce se sigurno desiti jednog dana. Zato je bilo: neuspelih akrobacija, lose izvedenih sletanja, udaranja u stubove i drvece, sletanja na vodu, otkaza radija, pucanja krila u vazduhu, gubljenja iz vida na visini i gubljenja modela u visokoj travi. Jedan model mi je bio ozbiljno ostecen posle sletanja kad je neciji pas dotrcao i poceo da kidise na model i grize krilo.

Ranije su se modeli prodavali kao kit, koji je trebalo sastaviti, pa su sanse jednog pocetnika da pravilno izgradi, izreglira i poleti svoj prvi model bile prilicno tanke. Posebno ako se sve radi bez nadzora nekog iskusnijeg. Danas se pocetnicki modeli vecinom prodaju kao ARF (Almost Ready to Fly) i RTF (Ready to Fly), sto znaci da se mogu sastaviti najvise za par sati. RTF modeli dolaze sa vec ugradjenim RC uredjajima i motorom. Uglavnom je potrebno samo napuniti bateriju i model je onda spreman za let.

Pre prvog leta najvaznije je proveriti da li se centar tezista (CG) nalazi kako je naznaceno u uputstvu za model. Polozaj tezista se moze podesavati pomeranjem baterije ili dodavanjem olova u nos. Pocetnici po pravilu zanemaruju pitanje tezista, a to je upravo recept za katastrofu. Ako teziste nije tacno tamo gde treba da bude (plus-minus milimetar ili dva) nema sanse da model pravilno leti. Orijentaciono, CG, tj. tacka tezista, treba da bude na 1/3 sirine krila mereno od od prednje ivice krila. Posle prvih par letova obicno se jos malo podesi, npr, pomeri se malo unazad, ako model nije dovoljno pokretljiv i obara nos, ili unapred ako je nestabilan i tezak za upravljanje.

Druga vazna stvar je da komandne povrsine (kormila) moraju da se pokrecu perfektno. Nema nikakve svrhe poletati sa modelom kod kojeg "ne radi sve kako treba". Nista drugo necete postici nego da razbijete model. Dakle proveriti da servoi mogu da izvrse pun hod u oba smera, da se komandne zice ne izvijaju, da se kormilo uvek vraca u neutralu kad se palica otpusti, itd. Kod nekih modela od pene ne postoje sarke na kormilima nego samo presovani zljeb - treba zato otkaciti komandnu zicu i razmrdati kormilo prstima sve dok se ne pokrece sasvim lako. U suprotnom, servo nece imati dovoljno snage da pomera kormilo, ili se ono nece vracati u neutralni polozaj.

Trece na sta treba obratiti paznju su motor i elisa - da li je sve dobro zasrafljeno? Nekad spakuju model u kutiju sa nedovoljno stegnutom elisom a kupac na to ne racuna i eto nevolje. Ne zaboravite da se ovakvi modeli sklapaju u Kini, tako da budu sto jeftiniji, i da na traci sede ljudi koji verovatno nemaju pojma o modelarstvu. A RC model nije bezopasna igracka.

Npr. "Günther" plasticne elise postale su zloglasne i po spadanju sa osovine i po razletanju. Plastika od koje se prave je dosta krta i posle pada modela mogu da se pojave naprsline na elisi koje se ne vide ispod spinera. Nikad ni sebe ni duge ne dovoditi u ravan okretanja elise ili ispred nje.

Dakle, kakav bi model bio najbolji za pocetak? Jasno je da treba da bude jeftin, lak za upravljanje i otporan na padove. To ce biti visokokrilac, lagan i stabilan, a pozeljno je i da motor bude iza krila, kako ga pad na nos ne bi ostetio. Danas postoje na trzistu na desetine modela koji slede ovaj dizajn. Motor je feritni a baterija NiCd ili NiMH, obicno sa 6 ili 7 celija, sto sve zajedno nece proizvesti duge letove (tipicno 5-10 minuta, sem ako ne uletite u neku termiku) ali je jednostavno za rukovanje.

Materijal ce pre biti pena i plastika nego balza, zbog lakse serijske proizvodnje ovakvih modela. Dobra vest je da ce ista prodavnica gde ste kupili model imati i rezervne delove - krilo, rep, elisu, itd. Dakle, i posle najgorih havarija model ce moci da se dovede u red i ponovo leti kao nov.

Vas model treba da ima kontrole pravca, visine i motora, a na elerone za pocetak zaboravite. Ako kupujete RTF, znaci u kompletu sa radiom, dobro je odabrati onaj koji bi se kasnije mogao koristiti i za druge modele. Treba posle sastavljanja proveriti i da li se kormila pokrecu u skladu sa standardom, tj, slicno kao kod velikog aviona. Ako se model posmatra od pozadi, onda pomeranje palice pravca treba da rezultuje otklonom kormila pravca na istu stranu. Ako se pomera palica visine, povlacenje prema sebi (tj. nadole, na predajniku) treba da pomeri kormilo visine nagore, sto ce opet u letu uticati da model krene nagore. I obrnuto, palica od sebe, kormilo ide nadole, i model obara nos nadole.

Evo jednog Ready-To-Fly plasticnog modela sa potisnom elisom: T-Hawk. Trup je meka ABS plastika, krilo i rep su od presovane, glazirane pene. Motor je Mabuchi 380. Komplet sadrzi baterije, punjac i RC stanicu, i ne samo to, nego dobijate i rezervno krilo, rezervni rep i cak tri elise.



Kliknite na ovaj link da vidite zanimljivu sliku preseka trupa T-Hawka.

Vrlo slican model ovome je ElectraFun XP, koju je svojevremeno kupio i potpisnik ovih redova. Bio je to najjeftiniji nacin da se po dolasku u Australiju dodje do kompletnih RC komponenti koje bi se onda ugradile u "ozbiljniji" model od balze. Nameravao sam da se malo poigram sa ElectraFun, pa da delove prebacim u moju jedrilicu koja je vec bila pri zavrsetku. Medjutim to "poigravanje" je potrajalo malo duze jer se pokazalo da mala ElectraFun (raspon 1m) leti mnogo bolje nego sto bi se ocekivalo od jednog avioncica od plastike i pene.

Drugi model koji bi se mogao toplo preporuciti pocetnicima je EasyStar firme Multiplex. Ovo je nesto veci model, raspona 1370mm i tezine izmedju 600 i 700 grama. Motor je PERMAX 400/6V, elisa "Günther".



O EasyStaru bi se dalo pisati nadugacko i nasiroko, jer je postao veoma popularan model u celom svetu. Licno sam imao jednog EasyStara a leteo jos dva od prijatelja, sa LiPo baterijama koje su visestruko produzile vreme u vazduhu. Letne osobine EasyStara su vrlo zadovoljavajuce a konstrukcija od "Elapor" pene je skoro neunistiva. U slucaju tezih padova delovi od pene se mogu ispraviti pod vrelom vodom i zalepiti na svoje mesto cijano lepkom.


Brushless motori

"Brushless" (bez cetkica) motor je vrsta sinhronog elektricnog motora koji se danas masovno koristi u modelarstvu, potisnuvsi Speed 400 i druge popularne motore sa cetkicama cak i u jeftinim pocetnickim modelima. Osnovna razlika je sto se umesto mehanickog komutatora, tj. cetkica, koristi elektronski uredjaj ("kontroler", ili ESC). Bez ovog elektronskog kontrolera motor ne moze da radi, tj. kad se direktno poveze na bateriju ne okrece se.

Brushless motori u svetu tehnike nisu nista novo, ali je sira modelarska upotreba bila onemogucena cenom kontrolera. Danas je elektronika jeftina pa otuda imamo i brushless motore na svakom koraku.



Brushless motori su u modelarstvo usli na mala vrata preko rashodovnih CD uredjaja, koji u sebi sadrze i motor i kontroler. To je bio nacin za mnoge da izbegnu visoku cenu tadasnjih modelarskih brushlessa. Danas se solidan motor moze kupiti za pocev od 20 evra, tako da motori sa cetkicama nisu vise aktuelni (bar kod letecih modela). Moze se nabaviti i kit, sa zicom za namotavanje, pa kupac sam namotava motor tako da dobije zeljeni kV broj (videti dole).

Osnovna prednost brushlessa je u efikasnosti, koja je tipicno veca oko 20% u poredjenju sa odgovarajucim motorom sa cetkicama. To je lako razumeti jer kod brushlessa nema trenja na cetkicama, varnicenja, i sl. Brushless motori su generalno gledajuci jednostavnije a kvalitetnije konstrukcije. Otuda i njihov duzi vek.



Sledeca vazna prednost je da mogu da okrecu velike elise bez upotrebe reduktora, tj. mogu da imaju jaku torziju a mali broj obrtaja, ali i obrnuto, vrlo veliki broj obrtaja, sto je potrebno za EDF (fen) pogon.

Vecina brushlessa koji se trenutno nude na trzistu su tzv. outrunneri, sto znaci da je stator, sa namotajima, u sredistu, a rotor, sa magnetima, se okrece oko njega. Ovo moze da stvori komplikacije kod ugradnje, ali postoje razna resenja u obliku X-nosaca, nosaca sa odstojnicima, itd. Takodje, obicno je po potrebi moguce osovinu progurati na drugi kraj i motor pricvrstiti sa suprotne strane.

Na kraju, pocetnik treba da bude upoznat sa kV brojem, tj. odnosom RPM/Volt kada motor radi sa svojom najvecom efikasnoscu. Taj broj je u funkciji sa namenom motora, a najvise zavisi od namotaja. Motori sa vecom torzijom a manjim brojem obrtaja imace nizi kV, i obrnuto. Za orijentaciju:

- Oko 1000: 3D modeli sa velikim elisama sa velikim korakom, jedrilice sa sklapajucim elisama, direktan pogon.

- Oko 1500-2000: direktan pogon za manje elise i brze modele.

- Oko 3000: za EDF i pogon na reduktor, npr. kod modela helikoptera.

Sve u svemu brushless motori imaju sigurnu buducnost u modelarstvu. Vec su skoro izgurali sa trzista SUS motore sve do 6.5ccm. Nekad popularne zapremine od 0.8 (Cox), 1.5, 3.5ccm itd. danas se gotovo ne nude u prodavnicama. SUS motori i dalje vladaju u vecim zapreminama, jer je cena LiPo baterija jos uvek visoka.


Kontroleri

Moderan pogonski sistem za elektro modele sastoji se od brushless motora, LiPo baterije i ESC kontrolera (ESC = Electronic Speed Controller).



Kontroler se povezuje izmedju motora i baterije. To je u danasnje vreme postao prilicno slozen elektronski sklop koji ima vise funkcija. Prvo, kontroler daje impulse motoru bez kojih motor ne bi mogao da se okrece. Drugo, kontrolise broj obrtaja motora, shodno polozaju palice gasa. Trece, snabdeva strujom RC komponente u modelu (prijemnik i servoe) tako da nije potrebna posebna baterija. Cetvrto, pazi da napon u LiPo bateriji ne spadne ispod 3 Volta po celiji, sto bi dovelo problema sa snabdevanjem RC uredjaja a moze da unisti i bateriju.

Kontroleri obicno imaju cetiri grupe izvoda:

1. Tri zice ka motoru,
2. Dve zice ka bateriji,
3. Tri tanje uvijene zice ka prijemniku, slicne kao zice na servoima i drugim RC komponentama.
4. Dve ili tri tanje zice sa RC prekidacem na kraju.

Dve zice ka bateriji su po pravilu crvena i crna, i tu strogo treba paziti da se kontroler i baterija ne povezu obrnuto jer moze doci do kratkog spoja i unistenja kontrolera. Najbolje je koristiti konektore koji ne dozvoljavaju pogresno spajanje. U tom smislu, pocetnik bi trebao da izbegava tzv. "bullet" zlatne konektore, koji su inace kvalitetniji i predvidjeni za vece napone.

Tri zice ka motoru mogu se sa istovetno obojenim zicama na motoru spojiti razdvojivim konektorom a mogu se i direktno zalemiti i izolovati izolir-bandom, ako ne nameravate da kontroler stalno premestate iz modela u model. Putem ove tri zice kontroler snabdeva motor strujom ali i kontrolise rad motora. Protok informacija je dvosmeran - ne samo od kontrolera ka motoru nego i obratno, jer kontroler mora svakog trenutka da zna polozaj rotora u odnosu na stator. Detaljno objasnjenje kako se ovo odvija je prilicno slozeno. Prvi brushless motori su imali posebne senzore koji su obavestavali kontroler o trenutnom polozaju rotora. Danasnji modelarski motori su "sensorless", znaci nemaju posebne senzore nego kontroler prima povratnu informaciju zahvaljujuci magnetnoj indukciji u namotajima.

Kvalitetni kontroleri (Jeti, Kontronic, Himax...) dolaze sa celom listom dodatnih funkcija koje se mogu programirati. Programiranje se izvodi bilo putem komande gasa, ili, sto je mnogo komfornije i sigurnije, posebnim programatorom. Jedna od najvaznijih dodatnih funkcija kontrolera je davanje upozorenja pre prvog startovanja motora. Obicno se cuje jedan ili vise "bipova" da bi sekundu-dve zatim elisa pocela da se okrece. Tako imate vremena npr. da sklonite prste od elise ako bi nenamerno startovali motor.

Da li je moguce obrnuti smer okretanja motora / elise? Ako kontroler nema ovu funkciju, moraju se prespojiti zice. Vecina brushless motora koji su trenutno na trzistu su outrunner tipa (rotor sa magnetima je spolja i deo je kucista). Predvidjeni su da se na model pricvrste preko krstastog nosaca koji se montira na zadnju stranu motora. Ovo je najcesci nacin kako se brushless motori montiraju na modele. Drugi nacin je cesci kod elektro jedrilica, naime nepokretni deo kucista ide napred i montira se direktno na pregradu od spera, bez krstastog nosaca. U ovom slucaju potrebno je prvo popustiti mali zavrtanj (obicno inbus tipa) koji drzi osovinu motora i osovinu pomeriti tako da viri na suprotnom kraju motora. (Nekad to ide lako a nekad treba malo blagog kuckanja cekicem po osovini). Sada elisa moze da se pricvrsti na drugi kraj motora, ali ako povezete kontroler i bateriju, videcete da se obrce u pogresnom smeru. Zato je potrebno dve od tri zice izmedju motora i kontrolera obrnuto spojiti. Pre svega ovoga naravno konsultovati uputstvo za motor i kontroler koji imate.

Jedno od cestih pitanja u vezi brushless pogona je da li je dovoljan jedan kontroler za vise motora? Ne - svaki motor mora da ima poseban kontroler. Znaci ako gradite dvomotorni avion, svaki od motora mora da ima svoj kontroler, mada oba posle mogu da budu spojena na istu bateriju.


LiPo baterije

U danasnje vreme ova vrsta baterija potisnula je NiCd i NiMH baterije. NiCd se i dalje koristi za pogon RC uredjaja kod jedrilica i u predajnicima, ali sva je prilika da ce vas novi elektro model biti pogonjen sa LiPo (litijum-polimer).



Dok se NiCd i NiMH baterije za RC modele obicno sastoje od 6, 7 ili 8 celija, dotle LiPo dolazi u paketu od 2 ili 3 celije, redje od 4. Napon jedne celije je 4.2 Volta kada je celija napunjena 100%. Kada se isprazni, silazi na 3.0 Volta. Ukoliko se predje napon od 4.2V pri punjenju, ili sidje ispod 3.0V pri praznjenju, LiPo celija moze da se osteti i postane neupotrebljiva.

Ove baterije donose sa sobom neke rizike, sa kojima pocetnik treba da bude upoznat. Naime, moguce je samo-zapaljivanje ovih baterija, ako se ostete, prepune, pregreju ili prilikom kratkog spoja. Kada LiPo jednom pocne da gori, oslobadja jaku toplotu i jako tesko se gasi vodom ili aparatom, jer pri sagorevanju osobadja i kiseonik, koji onda potpomaze dalje gorenje.

Desili su se brojni slucajevi zapaljivanja ovih baterija, sto je dovelo do povreda, gubitka modela, auta ili cak i kuce. Zato, svaki oprez je na mestu.

Evo nekih pravila pri radu sa LiPo baterijama:

- Koristiti samo specijalne punjace za LiPo, odnosno, kod univerzalnih punjaca paziti da je namesten pravi program.

- Nikad ne ostavljati bateriju da se puni bez nadzora. Povremeno proveravati da se ne pregreva.

- Ne puniti bateriju u vozilu u pokretu.

- Ne preopterecivati bateriju sa neodgovarajucim motorom / elisom.

- Koristi samo one kontrolere snage (ESC) koji su dizajnirani za LiPo.

- Paziti da ne dodje do kratkog spoja.

- Nikad bateriju ne udatari, busiti, deformisati ili prelemljivati.

- Desava se da elektro model padne. Sa baterijom onda postupati oprezno. Ako je ozbiljno deformisana ili napukla, ne koristiti.

Upotreba punjaca sa tzv. balanserom je vrlo preporucljiva, odnosno, ako vas punjac nema u sebi balanser, dodati spoljni, koji se prikopcava izmedju baterije i punjaca. Skoro sve nove baterije na trzistu prodaju se sa dodatnim konektorom za punjenje, koji se prikopcava na balanser. Uvek dobro prouciti uputstvo za bateriju i punjac.

Jos jedno zlatno pravilo je ne ostavljati LiPo bateriju u modelu, prikopcanu na kontroler. Cak i kad je prekidac RC-a na modelu iskljucen, kontroler "izvlaci" neku malu struju iz baterije, pa kad budete hteli ponovo da letite, sledece nedelje, moze se desiti da je baterija propala jer je napon spao ispod dozvoljenje granice. Takva LiPo baterija je onda neupotrebljiva.

Takodje nije preporucljivo ostavljati 100% napunjenu bateriju neaktivnu duze vremena - to moze dovesti do skracenja veka baterije. Najbolje je bateriju puniti i koristiti istog dana.


Termicko jedrenje

Jedrenje u termici ne zahteva skup model i opremu, a nudi sate opustenog letenja. Da bi se pocela koristiti topla uspona strujanja, model jedrilice mora prvo da se dovede na odredjenu visinu. To se radi ili visokim startom, ili drugi model aviona vuce jedrilicu, ili se (u novije vreme) jedrilica snaznim zamahom izbacuje uvis (tzv. HLG - Hand-Launched Glider).

Visoki start moze da se izvede prostim uzetom, gumenim bandzijem ili elektricnim vitlom. Posto je ovo info za pocetnike, sva je prilika da sa vitlom necete imati posla, posto je to dosta skup uredjaj a model mora da bude dovoljno cvrst da izdrzi snazno potezanje.



Uze je najprostiji metod, ali vam je potreban pomocnik koji ce trcati. Uze funkcionise odlicno kod laganih Free Flight jedrilica ali se kod onih sa radiom moze desiti da brzina trcanja ne bude dovoljna. Postoje problemi i oko cimanja uzeta, dogovaranja kad da se krene, itd.

Zato se za rekreativno letenje preporucuje bandzi. Pomocnik vam nije potreban a sanse za lom modela pri startu su mnogo manje. Tipicno, koristi se oko 30m hirurskog gumenog creva i 100m najlona sa alkom i zastavicom na kraju.

Umesto zastavice moze se staviti i mali padobran, koji onda nosen vetrom vraca uze prema vama tako da ce pri sledecem startu biti manje setnje. Ipak, u mojoj praksi, padobran se lose pokazao jer zapinje za granje i zbunove. Ako sleti u krosnju moze da se zakaci tako da ga ne mozete osloboditi. Zato koristim crvene ili zute zastavice duzine oko 20cm, od deblje folije, ojacane po ivicama selotejpom.

Jos jedna stvar koju treba resiti jeste za sta fiksirati pocetak bandzija. Moze i obican cvor oko nekog stabla, bandere i sl. sto stoji na pocetku poljane. Bolje je imati jedan od onih kamperskih klinova za satore, koji zabijete u zemlju.

Startuje se uvek protiv vetra. Zato je prvi posao po dolasku na teren odrediti odakle duva. Baci se malo suve trave u vis i gleda kuda pada.

Bandzi se normalno nateze na 2 do 2.5 duzine. To je vec stvar probanja kako ide. Ako se guma nategne previse, moze se desiti da pukne, sto moze da povredi nekog ko joj se nasao na putu. Takodje, treba paziti da se ne pretera sa natezanjem da ne bi krila jedrilice pukla pri startu.

Alka treba da je dovoljno jaka da izdrzi silu zategnutog bandzija. Moze se koristiti i malo veca matica ili podloska, onda ste sigurni da nece da popusti.

Start se izvodi sa nosem modela podignutim za 45 do 60 stepeni nagore. Sledi izbacaj u pravcu kako je upravljen model, ni prejak ni preslab. (Moze se sacekati trenutak kad zaduva vetar da bi efekat podizanja bio jaci.) Stanica se drzi u levoj ruci i odmah po startu brzo se hvata sa obe ruke tako da ste spremni da, ako zatreba, korigujete pravac penjanja.

Ako je vazduh pun vrtloga, ili ako je kuka montirana suvise nazad, moze biti mnogo "setanja" levo-desno koja, ako se ne reaguje kormilom pravca, mogu da se zavrse i teskim lomom jedrilice. Iz mog iskustva, ako su teziste i kuka na pravom mestu, visoki start nije uopste toliko kriticna faza koliko izgleda. Vrlo retko se desavaju problemi. Jednom kad se uvezba, postaje rutina.

Model po izbacaju strmo penje 5-10 sekundi, onda se izravnava i cak pocne da silazi, jer ga tezina gume i uzeta vuce nadole. To je trenutak kad se treba otkaciti. Najlepse je kad se model sam otkacinje, ali cesto je potrebno napraviti nagli zaokret ili podici nos. Zastavica treba da je dovoljno velika da se lepo vidi kad se uze otkaci od kuke.

Posle solidnog starta bandzijem, jedrilica ce tipicno biti na visini izmedju 50 i 100 metara. Treba odmah poceti sa trazenjem termike, jer vremena nema mnogo, svega par minuta dok se model ne spusti suvise nisko. Ako je vreme mirno, moze se u sirokim krugovima pretrazivati oblast oko poljane. Ako je vetrovito, model ce uglavnom morati da "stoji" u mestu protivno vetru i pomera se bocno za koju desetinu metara. U svakom slucaju jedrenje i nalazenje termike po vetrovitom danu idu mnogo teze.

Termicki balon ili termicki stub se vizuelno ne vide, kao uostalom ni sva druga strujanja vazduha. Moguce je iz iskustva zakljuciti da termike negde ima po letu ptica ili podizanju prasine. U principu, termiku treba ocekivati iznad jako zagrejanog terena, kao sto bi bili parkinzi, kuce, niska trava i sl. Najbolji period dana je izmedju 11 i ranog popodneva, kada sunce najjace zagreva zemlju. Ali, moram priznati iz svog letenja, termika se pojavljivala tamo gde je nisam ocekivao, a cesto je nije bilo tamo gde jesam. Bilo je izlazaka na teren kada termika nije "radila" u sred letnjeg dana, a bivala neocekivano "zivahna" u neko oblacno popodne. Skoro da nema pravila. Odnosno, sve zavisi od iskustva i vestine modelara.

Siguran sam da bi moj 'zemljak' Australijanac Dejvid Hobi znao vise da kaze o ovoj temi, posto je dvostruki svetski sampion u kategoriji F3J.



Kad se termika jednom nadje, i pocne da nosi model u plave visine, moze da nastane problem da se model ne izgubi. (Licno mi se to desilo sa dva modela, jedan je bio cista jedrilica a drugi elektro jedrilica.) Jednom izgubljeni vizuelni kontakt moze da ostane trajno izgubljen. Tj. po onoj narodnoj "sad ga vidis, sad ga ne vidis". Potrebno je poceti sa spustanjem cim model postane neprijatno sitan i neuocljiv na nebu. Neke jedrilice imaju vazdusne kocnice koje se vertikalno izvlace iz krila, ili se koci kombinovanjem flapsova i elerona (tzv. "crow" kocenje), na slici:



Cesce je ipak da pocetnicki model ima samo kormila pravca i dubine. U tom slucaju mozete da komandujete kovit - palica pravca skroz u jednu stranu, palica visine skroz nadole. Drugi nacin je da model pazljivo "sjurujete" nadole blagim guranjem palice visine. Kazem pazljivo, jer ako jedrilica uhvati previse brzine moze da se pojavi tzv. flater, kada krajevi krila pocnu da trepere a ponekad dolazi i do loma krila.

Konacno, kakav model jedrilice je dobar za let u termici? Evo nekoliko najuspesnijih tipova.



"Gentle Lady" je verovatno najpopularnija jedrilica u klasi od 2 metra. Godinama se prodavala kao kit a u poslednje vreme dostupna je i gotova varijanta (ARF). Vidi se da je konstrukcija lagana a u kombinaciji sa sirokim krilom daje vrlo nisko opterecenje (obicno oko 20g/dm). Tu je i trihedral, tj. trostruki V-oblik krila, koji se dobro ponasa u zaokretima.



"First" je model poljske proizvodnje, vrlo popularan na 2M takmicenjima u Australiji. Nije retkost da preko 50% modela na nekom takmicenju bude bas "First". Razloga ima dva. Prvo je sto je ovaj model nesto tezi i bolje se ponasa pri vetrovitom vremenu. Drugo, krilo sa jezgrom od stiropora i oblogom od balze je vrlo cvrsto i izdrzava silovite startove. Postalo je uobicajeno da se na 2M takmicenjima gleda da se model "ispracka" sto vecom brzinom, tako da i posle otkacinjanja sa vitla nastavi da penje, nekad 30 a nekad i celih 50 metara.



Multiplexov "EasyGlider" postoji u elektro i bezmotornoj varijanti. Ako kupite ovu drugu, u kutiji stize i solidan bandzi. Dobar izbor za pocetnika koji hoce jednom kupovinom da 'ubije dve muve'. EasyGlider je inace izliven od specijalne pene Elapor i mnogo bolje podnosi padove nego modeli od balze.


Padinsko jedrenje

Ova vrsta jedrilicarstva prosirila se iz Engleske, gde je RC modelarstvo vrlo popularno ali nema mnogo suncanih dana kada bi se moglo leteti u termici. Zato postoji obilje bregova, litica i kosih pescanih nasipa pogodnih za padinsko jedrenje.

Princip jedrenja na padini je lako objasniti: vetar duva ka padini, i posto, razumljivo, ne moze da prodje kroz nju, biva skrenut ukoso nagore. To se onda koristi za podizanje i odrzavanje u vazduhu jedne RC jedrilice. Ili, takodje, raznih zmajeva koji nose coveka, paraglajdera i sl.



Naci pogodnu lokaciju za padinsko jedrenje nije lako. Idealno, to bi bila cista, ravna padina od oko 30 stepeni, obrasla travom. U realnosti, na terenu se nalaze razne prepreke u vidu drveca, kamenja, ograda i sl. Posto vazdusne struje zavise od oblika padine, to se mogu ocekivati raznorazne turbulencije i "sinkovi" (u kojima model naglo propada), sto u stvari cini ovaj vid letenja jos zanimljivijim.

Poletanje se izvodi sa vrha brega, tako sto se jedrilica izbaci iz ruke snaznim zamahom malo prema dole. Modelu ce trebati nekoliko sekundi pravolinijskog leta da uhvati briznu i visinu, a onda se mogu planirati zaokreti i akrobacije. Osnovno pravilo padinskog letenja je da se zaokreti vrse od padine, a ne prema njoj. U suprotnom, rizikujete da se model ponesen vetrom "zakuca" u padinu pre nego sto stignete da ga "izvucete".

Kakav model jedrilice je pogodan za padinsko letenje? Iako se mnoge kupovne jedrilice mogu leteti i na ravnom polju i na bregu (uz dodavanje balasta), ima i takvih koje su dizajnirane specijalno za jednu ili drugu vrstu leta. Generalno govereci, jedrilica za padinu je teza, brza i cvrsca. Cvrstina je potrebna ne samo zbog grubih sletanja nego i zato sto je konstrukcija izlozena stalnom stresu tokom leta. Tipicno se radi o jedrilicama sa opterecenjem od 30g/dm2 ili vecem. Krila mogu biti od plankirane balza konstrukcije, ili od stiropora u sredini a obloge od balze. Profil krila treba da bude brzi i prodorniji od onih za termicke jedrilice - obicno se koriste polusimetricni profili. Za uske i nagle zaokrete neophodni su eleroni.

Poslednjih godina se za izgradnju ove vrste modela masovno koriste razni penasti materijali. To je zato sto pitanje tezine i aerodinamicnosti nije toliko kriticno kao kod termickih jedrilica, dok sa druge strane, pena ima mnogo bolju otpornost na udare i druga zlostavljanja. Delovi od pene mogu da se oblikuju bilo u kalupu bilo rezanjem. Da bi se model ojacao, povrsine se presvlace pak-papirom ili oblepljuju sirokim selotejpom.

Vrlo popularna vrsta modela na padini su razne varijante leteceg krila. Jednostavna su i brza za gradnju. Npr. za jedno "Zagi" letece krilo iseku se dve profilisane polovine krila od stiropora i presvuku raznobojnim selotejpom, a na krajeve se dodaju vertikalni stabilizatori. Treba napraviti i elerone i lezista za RC opremu. Potrebna su dva servoa, po jedan za svaki eleron. Naravno, predajnik mora da ima funkciju za elektronsko miksovanje komandi pravca i nagiba.

Ovo je "Wowings Booby", jedna vrlo atraktivna varijacija leteceg krila, proizvodi se u Australiji.

Jos jedna zanimljiva kategorija je "PSS" - "Power Slope Soaring". Ovo su makete pravih aviona ali bez pogona, od laganih materijala kao sto su razne pene, tako da se mogu leteti na padini. Letne osobine nisu u prvom planu nego "uverljivost". Tako, moze se izgraditi verna maketa Spitfajera i onda satima leteti na padini bez brige oko motora i baterija. Slika 1, Slika 2, Slika 3, Slika 4, Slika 5



Neki su cak napravili i maketu naseg mlaznog lovca "Orao". Slika 1, Slika 2. Nazalost, model nije docekao duboku starost...

Ono o cemu se u poslednje vreme mnogo raspravlja je tzv. "dinamicko jedrenje" (DS, Dynamic Soaring). Za ovo je vec potreban i iskusan pilot i vrlo cvrsta i brza jedrilica. Radi se o jedrenju na suprotnoj strani padine, gde je vazduh u silaznoj putanji. Model u brzim krugovima prolazi kroz slojeve vazduha sa razlicitim brzinama, i na osnovu razlike tih brzina model u svakom krugu dodaje pomalo na sopstvenu brzinu.



Ljudi su prvo videli kako neke od ptica koriste ovu tehniku leta, probali da ih imitiraju sa RC jedrilicama, i tako, danas imamo "Dynamic Soaring". Veruje se da je RC-guru Amerikanac Dzo Vurts (Joe Wurts) prvi poceo sa DS-om tokom druge polovine 1990-tih.


Elektro jedrilice

Ovo su termicke ili akrobatske RC jedrilice opremljene elektro pogonom, koji cine motor, elisa, kontroler i baterija. Svrha pogona je da model podigne na zeljenu visinu sa koje bi zatim pilot mogao da koristi uspona strujanja. Za razliku od motornih modela aviona, motorne jedrilice koriste svoj pogon manji deo vremena provedenog u vazduhu, tj. pri poletanju i kasnije po potrebi, da bi se ponovo penjale. Otuda i jasna prednost elektro pogona nad SUS motorom, jer se elektricni motor moze pokretati i zaustavljati u letu a SUS motor ne.



Da bi se smanjio otpor vazduha dok se motor ne koristi, koriste se elise sa sklapajucim krakovima. Obicno se takva elisa kupuje u kompletu sa centralnim nosacem (engl. "yoke"), krakovima ("blades") i spinerom. Iskusniji modelari nabavljaju krakove posebno, kako bi mogli da isprobaju razne velicine i po tome odluce sta je najoptimalnije za njihov model.

Krakovi mogu biti plasticni, kod jeftinijih modela, ili karbonski. Ostale komponente elise mogu biti plasticne ili metalne. Pominjuci ovo, treba dodati da se pri radu sa sklapajucim elisama mora biti oprezan. Prvo, mora se proveriti da li je glavcina elise zaista cvrsto vezana za osovinu motora. Drugo, osovinice krakova moraju da budu sigurne. Trece, elisa mora da se okrece sa minimumom vibracija. Spadanja elise sa motora i razletanja krakova nisu retkost - posebno u danasnje vreme kada se koriste snazni brushless motori. Pri testiranju elise zastititi lice i oci. Niko ne bi trebao da se nalazi u ravni elise ili ispred nje kad se motor startuje.

Kod novijih elektro jedrilica sa brushless motorima elisa je gotovo uvek vezana direktno na motor. Reduktor se danas redje vidja jer brushless outrunneri sa kV brojem oko 1000 daju veliku torziju pri malom broju obrtaja. (Ponekad se covek zacudi kako jedan mali brushless motor okrece tako veliku elisu!)

Ako govorimo o uobicajenim velicinama elektro jedrilica, treba poceti od toga da su se tokom ranijih godina proizvodile jedrilice za dva glavna tipa motora sa cetkicama, Speed 400 i Speed 550. Jedan model za Speed 400 bio bi raspona oko 1.5m i tezine 500-600 grama. Onaj za Speed 550 bi imao 2 metra raspona i tezinu do 1.4kg. Iako je vreme ovih motora proslo, proizvodjaci se i dalje drze slicnih gabarita. Tako, model od 1.5m bi sada bio pogonjen outrunnerom precnika 25-30mm i snage do 100W. Elisa bi bila izmedju 8 i 10 incha, kontroler do 20 Ampera a baterija 6-7 celija NiMH ili 2S LiPo, ili neka manja 3S. Za 2m model trebao bi outrunner oko 200W, elisa od 10 do 12 incha i 3S LiPo baterija od min. 2000 mAh. Ovo se sve odnosi na rekreativno letenje i jedrenje u termici. Kod posebne klase brzih jedrilica - tzv. hotlajnera - snage motora su mnogo vece, elise su nesto manjeg precnika i koraka, itd.

Naravno, prodaju se i vece elektro jedrilice. Proizvodjaci cesto jedan svoj model jedrilice nude u obe varijante, elektro i bez pogona. Neki modeli dolaze sa nosem trupa spremnim za ugradnju motora, pa je na kupcu da posle odluci kojim putem da ide.

Od jedne solidne jedrilice sa brushless motorom i LiPo baterijom moze se ocekivati da ostane u vazduhu bar 20-30 minuta bez koristenja termike, a sa termikom, koje uvek negde ima, letovi preko 1 sat nisu problem.



Takmicenja elektro jedrilica postoje u nekoliko kategorija. Obicno se dopusta relativno kratak rad motora (minut ili manje), da bi zatim model trebao da jedri sledecih 10 ili 12 minuta, i konacno, da se prizemlji sto blize zadatoj tacki. Posto je rad motora vremenski ogranicen, ide se na sto vecu snagu, pa modeli penju vertikalno. Sve ovo je vrlo atraktivno za posmatrace. Ali treba reci i to da se elektro pogon burno razvijao poslednjih godina pa je bilo tesko uspostaviti trajnija pravila takmicenja. Islo se na razna ogranicenja, a poslednji trend je da snaga motora bude proporcionalna tezini modela.

Sky-Sergio, tlocrt: Takmicarska elektro jedrilica kategorije F5J.


3D modeli

3D? Svaki leteci model je u principu "3D" posto leti u trodimenzionalnom prostoru. Ova nova vrsta RC modela dobila je popularno ime "3D" po tome sto naizgled prkose gravitaciji, pa idu nagore i nadole isto tako lako kao i u stranu.

Ako je verovati Englezima, 3D letenje je poteklo iz njihove zemlje, kako je detaljno opisano u clanku u jednom britanskom casopisu. Navodno, neko je u to vreme obilazio modelarske mitinge prikazujuci akrobacije kakve tada nisu bile vidjene ni od Hanna Prettnera, u to vreme aktuelnog sampiona u akrobatskom letenju. Model se propinjao na elisu, usporavao i lebdeo pod takvim uglovima kada bi svaki drugi model stolirao i pao na zemlju. Model je naravno bio specijalno izradjen da bude sto laksi, a imao je snazan SUS motor sa rezonatorom.

Dakle, kako bi rekli, sta je to 3D letenje? Po najcesce navodjenoj definiciji, to je izvodjenje figura iza granice stolinga, tj. kada je krilo pod tolikim uglom u odnosu na pravac leta da dolazi do sloma uzgona. Razlog zasto 3D modeli ne padnu jeste u tome sto snazna elisa duva preko krila i drugih nosecih povrsina i tako nadoknadjuje uzgon. Najlepse se to vidi kod tzv. "Harriera" - sporog leta napred sa visoko podignutim nosem.

Osnovna pretpostavka za neki model da bude "3D" je da je odnos izmedju vuce elise i tezine modela veci od 1. Ponekad je ovaj odnos cak i 2:1 sto znaci da model moze ne samo da visi na elisi nego i da punim gasom penje vertikalno kao raketa.

3D letenje je pocelo sa SUS motorima, jer elektro pogon u to vreme nije bio dovoljno snazan, ali danas je situacija izmenjena - uglavnom su u pitanju razni manji 3D modeli elektro tipa. Elektricni pogon je i pouzdaniji od motora sa gorivom pa postoji manja opasnost da nesto "zakasljuca" u kriticnom momentu.

Da bi odnos vuce i tezine bio veci od 1:1 konstrukcija mora da bude maksimalno olaksana. Jednostavni "profilni" 3D modeli, tzv. "shock-flyers", prave se od deprona sa ojacanjima od grafitnih sipkica. Baterija i RC komponente obicno se montiraju spolja, sto svakako nije aerodinamicno ali za 3D modele to nije toliko bitno. Motori su u pocetku bili feritni (sa cetkicama) i obaveznim reduktorom, kako bi mogli da okrecu velike elise. Sada se stavljaju outrunner brushlessi sa niskim KV brojevima (mali broj okretaja, velika torzija). Baterija je obavezno LiPo, zbog tezine, sa 3 celije.



Prodaju se i 3D modeli od balze, sa tipicnom "kosturastom" konstrukcijom, radi stednje na tezini. 3D modeli sa motorima na gorivo i dalje se koriste, samo su danas to mahom veliki modeli (2m raspon ili veci), sa benzinskim motorima vece kubikaze:



Konacno, ono sto je zajednicko svim 3D modelima jesu predimenzionirana kormila i eleroni. To je zato sto model treba da ocuva upravljivost i pri vrlo malim brzinama. Takodje, repne povrsine i eleroni sluze da se preusmeri vazdusna struja koja dolazi od elise. Sa posebnim servoom za svaku povrsinu i kompjuterskim radiom moguce su figure koje niko nije mogao da zamisli pre desetak godina. Sve opet zavisi od vestine pilota. 3D akrobacije spadaju u sam vrh vestine RC letenja... naravno, kad gledate druge dok lete sve izgleda vrlo lako.

Zahvalio bih se Miroslavu Olenjinu na ovako detaljnom tekstu.